Opšte

Intervju Negoslave Stanojević o uticaju intervjua

Negoslava Stanojević
Negoslava Stanojević

Po podacima registra nacionalnih domena Srbije, trenutno ima preko 83,000 registrovanih rs domena i svake nedelje se pojavi i do 300 novih sajtova. Konkurencija je sve oštrija, a jedinu dugoročnu šansu ima kvalitetan sadržaj koji je oblikovan iz multidisciplinarnog pera. U narednim postovima fokusiraćemo se sa mnogo više detalja na onpage optimizaciji i na najboljim primerima kako kreirati sadržaje kojima niko ne može odoleti.

Intervju je jedan od osnovnih formi ovakvih sadržaja, a ima li boljeg sagovornika na ovu temu od Negoslave Stanojević, ekonomiste, privrednog novinara iz Niša i blogera, koja se može pohvaliti povećim brojem vrlo zapaženih intervjua i koja važi za osobu koja piše najbolje intervjue na blogu.

Nešto za čim Google prosto ludi, a ti si na online sceni razvila gotovo do perfekcije, je interviju. Imaš li  savete za blogere koji još  nisu uradili  ni jedan intervju?

Najpre, da ne rade intervjue po svaku cenu. Intervju mora da ima povod, razlog, smisao, suštinu. Sagovornik bi trebalo da bude aktuelan (a to mogu biti jednako I preduzimljiv poljoprivrednik I vredna domaćica I doktor molekularne bilogije), a ono što on radi i što ima da kaže, da je zanimljivo većini čitalaca.

Ono što se meni ne dopada, doduše ne toliko kod blogera (ne sećam se baš lošeg intervjua na blogu), koliko na nekim portalima – iz njihovih tekstova se vidi da ih prave ( podvlačim, prave, a ne pišu) em nedovoljno pismeni, em nedovoljno obrazovani I informisani ljudi. Već iz njihovih pitanja  se vidi sve to, ali i apsolutna nezainteresovanost za ono što rade. Po meni, to je najpre nepoštovanje sagovornika, ali takođe I sebe samog- ako te nije sramota da staviš potpis ispod potpuno bezličnog teksta kojem ni vrhunski elokventan sagovornik nije od pomoći.

Da li postoji tajna kada je u pitanju dobar intervju?

Jedina tajna bi se mogla nazvati – priprema.

Podrazumeva se da se pre upuštanja u razgovor ili pisanje pitanja, podrobno upoznate sa ličnošću sagovornika- istina, ja svoje sagovornike u prvom pitanju zamolim da predstave sami sebe, da kažu ono što oni žele o sebi, ali to ne znači da sam započela pisanje pitanja, a da se prethodno nisam obavestila o njima i da i bez toga ne znam šta bih rekla u uvodu. Za novinare važi da su univerzalne neznalice, ali na našem primeru to izgleda ovako- možda si doživotno  posvađan s tehnikom I elektronikom kao ja,  možda si imao trojku iz fizike, dvojku iz hemije, možda ti je muka od hirurgije, ali ti mora da budeš upućen u struku svakog svog sagovornika onoliko koliko je potrebno da mu postaviš smislena pitanja koja će, prvo, motivisati njega da se istinski potrudi pri odgovaranju, a onda zaintrigirati nekoga da to I pročita.

 Suština online intervjua iz ugla  pretraživača ali naravno i surfera je dodata vrednost na već objavljene teme u aktuelnoj oblasti. Kako pomeriti granicu, kada postoji utisak da je ona već previše visoko?

Ne smatrati ovaj segment pisanja, kao uostalom I  svaki drugi, za takmičenje, za zadatak po svaku cenu. Ako već znate šta je dobar intervju, a to je  lako saznati- toliko medija svakodnevno objavljuje onoliko dobrih intervjua sa fantastičnim ličnostima, bar na startu  pokušati da sledite obrazac po kome su dobri intervjui pisani. Možda zvučim konfuzno, obrasca zapravo i nema, ali ima nečeg zajedničkog u svim interesantnim I čitljivim intervjuima- zanimljiva, intrigantna pitanja koja su u trendu, nikako suvoparna I svedena samo na onu bit koja je povod, na ono što se ionako zna. Ne pitati kuvaricu samo o kuvanju, recimo, od genija saznati i  u kojoj oblasti se ne snalazi, a od uspešnog privrednika ne samo kako je došao na ideju i kako je realizovao i kako se snalazi i šta mu smeta u sistemu pa da radi uspešnije, nego i  šta čita, ima li neostvarenu želju…

I da- tuđi intervjui, ma koliko bili dobri, ne smeju nikako biti inspiracija za postavljanje pitanja, već samo sredstvo informisanja. Meni tuđi intervjui, koje vrlo rado čitam I sastavni su deo pripreme za moj intervju- hvala im, služe više da bih izbegla ona pitanja kojih su se prethodnici već dotakli. Da ne bude zabune, podrazumevaju se neka osnovna pitanja, tu mora da ima podudarnosti naročito ako je neka hiper aktuelna tema po sredi, ali je to samo jedan deo intervjua.

 Na koji interviju si posebno ponosna,  koji intervju je posebno uticao na tvoj online rad?

Presudni uticaj na to da  intervju uvedem u blog kao posebnu kategoriju, imao je onaj pod naslovom “Hranimo se loše jer smo lenji”  – razgovarala sam sa prof dr Zoranom Vujčićem na temu zabluda, grešaka, promašaja, izgovora I saveta vezanih za ne-zdravu ishranu. I taj intervju je naišao na fantastičan odjek. Videlo ga je skoro 6000 ljudi i jako je čitan i dan-danas. Njegova najvažnija poruka vidljiva je i iz samog naslova- deca se tove nezdravim fast fud obrocima i koka-kolom, ne zato što majke nemaju vremena ili para, nego zato što ne žele da se posvete spremanju zdrave hrane. I ta poruka je stigla do jako velikog broja majki, mnoge od njih su se zamislile nad tekstom I mnoge su promenile jelovnik svoje dece, a često I način sopstvene ishrane.

Kako izlaziš na kraj sa hejterima?

Ja nemam neka negativna iskustva u tom pogledu. Za ove dve godine od kako imam blog prvi put pre nekoliko dana primetila prvi komentar koji bi se uslovno mogao nazvati hejterskim- neka osoba je, ničim izazvana s moje strane, uopšteno reagovala na pisanje o pisanju na netu. Pritom nije bloger, a dozvolio je sebi da bude član blogerske grupe, što je ipak neka vrsta esnafa, pa ga nisam ni shvatila ozbiljno.

 A inače, kritički, argumentovan I koristan komentar prihvatam, volim, štaviše,očekujem I zahvalna sam na njemu.

Ever green sadržaji generišu stalnu posetu sa pretraživača u odnosu na događaje. Da li je ovaj faktor uticajan kada birate sagovornika?

Sagovornike sam uvek birala najpre po tome koliko su meni inspirativni I šta imaju da kažu, a što će zanimati bilo najširu javnost, bilo određenu veću grupaciju ljudi (sada si me doveo u nezgodnu poziciju, jer mi duguješ intervju već skoro godinu dana) . Sve svoje sagovornike smatram izuzetnim ljudima– da nije tako, ne bi se ni našli na mom blogu), gde zaista ne moram da činim nikakve kompromise, da taktiziram i povlađujem bilo kome i bilo čemu. Jedino sa čim taktiziram je učestalost intervjua, jer se bojim da ne dosadim čitaocima koji su navikli da na mom blogu pronađu različite sadržaje. Na svu sreću, u poslednje vreme sarađujem sa  portalima Mamin svet I Kuća dobrih vesti, gde takođe često uradim intervju sa nekom osobom njihovim čitaocima zanimljivom, pa tako pomirim na neki način želju da predstavim zanimljive ljude I prostor namenjen njima.

Da li si nekada imala tremu tokom planiranja strategije i njenog sprovođenja sa osobom koju intervijuišeš?

Ne. Nemam nikada tremu kada radim intervjue, već možda mali osećaj nelagodnosti, ali samo kada se obraćam za intervju nekoj osobi za koju smatram da je nepristupačna. Ispostavlja se da razloga  za tu bojazan nema. U najvećem broju slučajeva reč je o vrlo predusretljivim I pristupačnim ljudima, spremnim da sarađuju. I stalno ponavljam ljudima van blogerskog sveta i novim blogerima, da je naprosto fantastično kolika količina pozitivne energije postoji među blogerima I koliko su, velika većina bar, dobri, predusretljivi, plemeniti, sve u svemu, izuzetni ljudi.

Gde crpeš inspiraciju?

Svuda. U stvarnom životu, u štampi, na netu, a počeli su I čitaoci mog bloga da mi predlažu I neke sagovornike I neke teme, što me posebno raduje. Ponekad mi se čini da mi se događaji sami nametnu, kao I za ostale priče, a čak je I Fejbuk počeo da mi “pomaže”. Recimo, ponudio mi je za prijatelja Miloša Čiriča, vodećeg lobistu u regionu, koga sam neposredno pre toga slušala na Blogomaniji- zahvaljujući mu na prijateljstvu, pomenula sam, dok se usred zime sunčao negde u Indoneziji, intervju. Kroz nekoliko minuta stigao je odgovor-“Pošaljite pitanja”. I nastao je vrlo čitan intervju, koji je imao I nastavak u Čiričevim odgovorima na pitanja čitalaca.

A inače, potvrđuje se da imam neki specifičan osećaj da nanjušim potencijale– više puta mi se desilo da uradim intervju ili neki klasičan tekst o osobi koja nešto lepo I zanimljivo radi i da ona brzo posle toga dobije nekakvu zvaničnu verifikaciju ili nagradu, što me posebno raduje.

Činjenica je da za dobrog sagovornika treba zavrnuti rukave. Kako ne odustati ako je targetirana osoba teško dostupna?

U principu, što je čovek uspešniji, ostvareniji, zadovoljniji,  on je pristupačniji. Nisam imala problem te vrste I ono što iz svog iskustva mogu da poručim je da nema razloga za bilo kakvu zebnju u smislu “da li će me odbiti” i da uvek vredi pokušati kada ocenite da je neko zanimljiv sagovornik. Pa I ako vas odbije, ništa strašno. Ne može niko ko je zanimljiv medijima  da odgovori na sve pozive. Ni Zdravko Čolić ne daje intervjue baš svima, zapravo daje ih vrlo retko, jer ne želi da dosadi publici.

Moja statistika pokazuje tri neuspela pokušaja intervjua- u dva smo došle do pitanja, ali su se u jednom slučaju ispostavile vanredne okolnosti,  za drugi ne znam razlog, a na treći pokušaj nisam ni dobila odgovor.

Ali,  smatram da blog nije vredan uznemiravanja ljudi po svaku cenu i da ne treba ni navaljivati  ni osećati se loše ako neko oceni beskorisnim razgovor sa mnom koji bi bio objavljen “samo” na blogu.

Koje političare jesi, a koje nisi intervjuisala? Da li si nešto vredno naučila od njih?

Retko sam intervjuisala političare, na blogu nikoga, a u radnom veku  samo onda kada su imali veze sa ekonomijom. Politika mi nikada nije bila ni fah ni opredeljenje, da bih se trudila da nešto naučim od ljudi koji se njome bave.

Prešla sam već na sledeće pitanje, pa se vratih na ovo, jer sam se setila da sam jednom nešto I naučila- kao vrlo mlad novinar na sednici gradske skupštine bila sam svedok , kao i desetine delegate sva tri tadašnja veća, jedne velike laži ondašnjeg predsednika izvršnog saveta, kojom se poduprlo izglasavanje odluke o smeni sekretara tadašnje Skupštine Opštine Niš- da nije funkcioner.  Već na sledećoj sednici izglasana je izmena statutarne odluke, po kojoj sekretar zaista više neće biti funkcioner, čime je post festum dat legitimitet onoj prethodnoj, u trenutku izglasavanja njegove smene, nezakonitoj odluci. Delegati su oćutali (gunđajući između sebe), a ja sam zabeležla  tu činjenicu kao posebnu informaciju u izveštavanju sa sednice I očekivala negodovanje funkcionera, ali je ono izostalo. A oni su nereagovanjem postigli da čitavo to zamešateljstvo “prođe”, odnosno izbegli talasanje koje bi samo doprinelo tome da jedna nelegitimna smena bude poništena.

 Koga žališ što si intervijuisala?

Mlađana Dinkića, za novine. I to mnogo puta, dok je tek rastao u političara. Ako imam olakšavajuće okolnosti, one su u činjenici da sam ja iskreno verovala u ono za šta se u startu zalagao. I verovala sam, čak,  u to da I on sam veruje u ono što priča. Mnogi su zaboravili da je on najpre formirao G 17 kao nepolitičku organizaciju, u kojoj je okupio 17 mahom vrsnih ekonomskih stručnjaka I da su se u početku zaista posvetili ekonomiji. Kada su videli da su iskorišćeni kao alibi za stvaranje političke stranke, sa onim + na kraju naziva, mnogi od njih su se povukli.

Sve ono kasnije je već istorija. Koju smo debelo platili.

 A koga nikad ne bi intervijuisala?

One koji su se obogatili na grbači naroda, tajkune. Starlete,  učesnike rijalitija, Pinkove “glumce” i voditelje, profesore kod kojih se polažu koverte umesto ispita, lekare koji traže pare, pekare koji ne peru ruke I mesare koji podmeću šit kada vam melju meso. Vlasnike diploma onih privatnih fakulteta na kojima se uči iz tanušnih skripta, konobare koji nepojedeno parče hleba uračunavaju dva puta…

Koji interviju priželjkuješ i zašto?

Intervju sa Lazarom Džamićem. Nije reč o tome da je čovek nedostupan, nego, uvek kad pomislim da je vreme, ali baš tog ili narednog dana, pojavi se neki intervju sa njim. Na kraju sam ga pre nekoliko dana zamolila da nađe neka dva meseca kad ga niko ne intervjuiše, pa da naša priča  bude zanimljivija (a dva dana posle toga u Politici veliki tekst o njemu, kao budućem direktoru Google za Evropu).

Inače, sa njim sam sarađivala pre petnaestak godina, kada je bio mlad I perspektivan marketinški stručnjak u Srbiji, pa će biti zanimljivo napraviti paralelu između onog vremena I ovog sada. Nisam sigurna da li smo tada radili i intervju, jer mi je preokupacija bila promocija njegovih knjiga, a zatim I vrlo uspešna tribina u okviru jedne marketinške manifestacije u Nišu koju je organizovala grupa nas entuzijasta, s namerom da bude tradicionalna, ali je zbog besparice sve ostalo samo na tome.

Znam da uskoro izdaješ knjigu. O čemu je reč u njoj?

Hvala blogu, i knjiga je nastala kao njegova posledica. Sakupilo se, posebno na mom drugom blogu,  podosta priča na zaplanjskom dijalektu, pa se razvila priča o tome kako bi bilo lepo da se nađu u knjizi. Čak mi je net, a zatim I stvarna prijateljica Lela, zapretila da će ih ona izdati ako sama nešto ne preduzmem. Da ne budem smešna kao kandidatkinje za misice koje po pravilu “prijavljuju mama ili drugarica”– ali zaista, privatizovaću ovaj prostor da zahvalim svima koji su me ubedili u to da otvorim blog, jer bez njega ničeg ovog ne bi bilo, kao I svima onima koji su isticali da ove priče zaslužuju da se nađu u knjizi. Divne Lela Saković, hvala blogu što je imam za prijatelja, i Stana Šehalić, direktorka Izdavačke kuće “Stylos” su odigrale u tome presudnu ulogu.

Donji Prisjan, Zaplanjski kraj
Donji Prisjan, Zaplanjski kraj

A inače tek kada sam počela da pišem na svrljiško-zaplanjskom dijalektu, koji je poddijalekt timočko-prizrenskog, uvidela sam koliko ljudi žude za ovakvim pisanjem I koliko je ono zanimljivo i onima koji za Zaplanje do sada nisu ni čuli. Bukvalno iz celog sveta javljaju se Zaplanjci, ganuti tom zagolicanom nostalgijom kojom se uz pomoć mojih priča u mislima vraćaju u rodni kraj, u detinjstvo, bezbrižnost, miris majčine pogače I seoskih svitanja. Onda putem Skype sa rodbinom  na ko zna kojem drugom kraju sveta čitaju ove priče, otuguju, isplaču se  ili nasmeju… I time bar malo utihne ta njihova teška muka, nostalgija. Zbog njih, prevashodno, ali I zbog ostalih kojima se sviđa pisanje na dijalektu, imam volju I obavezu da to činim i dalje. Kako mi reče Stana Šehalić, ti već pišeš drugu knjigu, samo toga još nisi svesna.

Umesto zaključka:

Pitanja i dalje naviru, ali ostavimo prostora i zainteresovanim posetiocima. Spomenuću da je ovo moj prvi intervju pa priželjkujem da ne prođe nezapaženo :). Kako god, rad sa tobom je izuzetno prijatan, tj. mnogo prijatniji od uobičajenog kreiranja stručnih članaka.  Hvala na iscrpnim odgovorima i želim ti puno dobrih priča! 

Milan Todorović

Milan Todorović

Milan Todorović je SEO stručnjak i vlasnik specijalizovane SEO agencije za računarsko programiranje SeoExpert.rs. Autor je i urednik nekoliko online projekata, a ponosi se turističkim portalom TT Group . Posebno zainteresovan za nadolezeću revoluciju kvantnih računara. Aktivan na Twitteru @Todorovic. Ukoliko imate SEO nedoumicu, na pravom ste mestu za aktuelnu konsultaciju.

komentara

Klikni ovde da bi ostavio trag

  • Da li to znači da se blogovanje polako usmerava ka nekoj vrsti novinarstva? Jer sve gore rečeno su postulati dobrog i odgovornog novinara, bolje reći istraživačkog. Da li ima smisla govoriti više o tradicionalnom blogovanju? Da li će ostati stari način forme blogova gde se sve svodi samo na iznošenje nečeg svojeg i kao takav blog da ima uticaja na netu?

    Hvala na odgovoru.

    • Nalazim se na jednom novinarskom skupu u Bugarskoj, gde su prisutni i predstavnici novinarskih udruženja i iz Srbije, Hrvatske, Grčke i Rusije, a na kojem je tema mog izlaganja bila Značaj i uloga društvenih mreža na formiranje javne svesti. Pokrenula sam i pitanje statusa blogera u međunarodnim novinarskim organizacijama i, kako sada stoje stvari, jedino u Rusiji blogeri (naravno, uz ispunjavanje određenih uslova, deo je Milan pomenuo) mogu da dobiju status novinara. U svim ostalim zemljama, kao i kod nas, bloger nema status novinara-sem ako nije novinar.
      Ja mislim da blogeri nisu ultimativno usmereni ka novinarstvu- dokaz su, recimo, modni i gastro blogeri, čiji „žanr“ nikako ne spada u žurnalizam, koji su jedni od najpraćenijih na blogosceni. Niko nam, dakle, ne brani da pišemo o čemu god hoćemo. I sama imam i blog literarnog karaktera, koji nikako ne spada u bilo koju novinarsku formu. Tako da, mislim, svaki bloger ima mogućnost izbora- hoće li uopšte nastojati da njegov blog bude novinarskog karaktera ili ne. Bitan je sadržaj, a to je ono što privlači čitaoce, koje i ne zanima kom žanru pripadaju tekstove koje voli da čita.

  • @Sasa

    Hvala na pitanjima, dok Negoslava ne odgovori evo mojih odgovra. Multidisciplinarnost biće sve prisutnija kad je u pitanju strategija kreiranja sadržaja, a dokazano novinarsko iskustvo itekako može ostvariti benefit. Blogovanje evoluira, recimo u Rusiji, na žalost ili sreću donet je zakon po kojem svaki popularni bloger (ima više od 500 posetilaca dnevno) dužan je da proveri informaciju pre objave. Sa treće strane Google se trudi da locira prave autoritete u svim oblastima i da ih posebno podigne u listinzima pretrage. A upravo ti fini detalji koje si implicitno spomenuo odlikuju prave autoritete, tako da, vremenom, žito će sve bolje biti odvajano od kukolja 🙂

  • Svi mi za oblast kojom se bavimo mislimo za neke elemente da se podrazumevaju. A nije tako. Otud i ova moja naknadna dopuna.
    Primetila sam, naime, da ljudi koji pokušavaju da na svojim blogovima objavljuju intervjue, to rade i bez navođenja imena sagovornika. A onda to i nije intervju, već razgovor sa samim sobom. I plus nije fer ni prema čitaocima, ni prema sagovorniku.

    Dakle, intervju podrazumeva da navedete sa kim ste razgovarali i koja je njegova funkcija, zanimanje, zvanje, status… šta li već. Npr- direktor, predsednik, stručnjak za toito, zemljoradnik, stomatolog, učitelj, domaćica, frizer…

Preporuka

Prijavite se na mejling listu


Pratite nas: