Pauza za kafu

Geometrija eseja ili kako naći interesantne uglove za blogove i druge eseje

Piše: Ana Bojanović

Lazar Džamić, profesor Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta „Singidunum“ i kreativni strateg, održao je 29. juna predavanje otvorenog tipa na Fakultetu, na temu:

„Geometrija eseja ili kako naći interesantne uglove za blogove i druge eseje“.

Njegov pristup utemeljen je na dugogodišnjem profesionalnom iskustvu, a ovom prilikom želeo je prevashodno da naglasi mesta susreta advertajzinga i aktivnosti pisanja eseja.

Lazar Džamić pokušao je da ukaže na odgovarajuće alate i načela, koji mogu znatno da olakšaju, unaprede i učine zanimljivijim proces izrade eseja. Pri tom nije govorio o tehničkoj strani pisanja bloga, već o načinu kreiranja zanimljivog bloga.

Digitalni prostor objedinjuje karakteristike svih do sada postojećih i poznatih medija (uključujući statičnu sliku, pokretnu sliku, zvuk, dvosmernu komunikaciju ili interaktivnost, rečju sve moguće modalitete komunikacije).

Da bi se napisao dobar digitalni tekst, neophodno je na pravi način razumeti principe komunikacije u digitalnom prostoru. Većina ljudi današnjice najveći deo svog budnog vremena provodi pred ekranima, na interfejsima različitih karakteristika.

Fikcija ili zajednički narativ

Prof. Džamić postavlja na samom početku pitanje o značaju pripovedanja.

Pripovedanje je bitno jer je čovek, osim određenog procenta koji čini voda, biće fikcije. Ili, kako bi se to na šaljiv način moglo reći, mi smo krastavci s anksioznostima. Bez fikcije Homo Sapiens ne bi uspeo da opstane kao vrsta. Fikcija je ono što ljude drži povezanim u grupama većim od Dambarovih 150 jedinki, koje predstavljaju prirodno uspostavljen minimum brojnosti neregulisanog društva.

Ljudi nisu u stanju da održavaju veze u zajednicama mnogo većim od 150 jedinki, tako da kada određena naseobina na primer dostigne broj od 150, ono obično posle toga počinje da se deli na određene frakcije. Prosečan broj prijatelja na Fejsbuku je 150 ljudi. Fikcija ili zajednički narativ je jedino što je tokom istorije ljudskog roda uspelo da objedini mnogo veći broj ljudi od 150. Nacija je takođe narativni koncept koji milione ljudi drži u zajedničkom mentalnom prostoru, kao i religija. Čak i psiholozi kažu da je svako od nas priča koju pričamo sami sebi. Ljudi su stvorenja priče.

Kao svoje nezaobilazne uzore prof. Džamić navodi Toma Vulfa (tvorac talasa tzv. novog žurnalizma), Susan Sontag i Umberta Eka (koji je u svom pristupu prilično eklektičan).

Razlika između fikcije i ne-fikcije

Profesor naglašava da je razlika između fikcije i ne-fikcije (esejistike) mnogo manja nego što se obično misli. Ako dolazi do mešanja te dve forme, esejistika može mnogo da dobije i oživi predmet svog istraživanja, ukoliko koristi neke od literarnih tehnika. Istina uvek treba da bude vrhunsko načelo, ali je bitniji utisak o vernosti činjenica koje se izlažu.

Realnost i literarnost nisu potpuno odvojene. Treba pisati na način koji će činjenice oživeti. Tako je, recimo, Frojd rekao da su pesnici bili tu mnogo pre njega.

Dobar esej bi trebalo da postigne pet efekata:

  • originalnost (napisati nešto što je drugačije od svega u toj kategoriji),
  • jasnost (jednostavnost kao veoma moćno oruđe u pisanju),
  • finalnost (esej treba da zvuči kao finalna reč na zadatu temu, koji doprinosi uviđanju čitalaca),
  • korisnost (po tome se esejistika razlikuje od fikcije) i
  • pamtljivost (svaki dobar esej treba da ostane utisnut u pamćenju čitalaca, da sadrži fraze koje izazivaju neodoljivu potrebu da čitaoci barem jednu rečenicu zapišu, podvuku ili parafraziraju kasnije pred prijateljima).

Arhitektura dobrog eseja podrazumeva sledećih pet elemenata:

  • ugao gledanja (otuda naziv geometrija eseja – kako na esej gledati svežim očima; predstavlja najfascinantniji element jer originalna tačka gledišta predstavlja pola odrađenog posla u pisanju eseja, privlači pažnju i čini esej pamtljivim);
  • linija argumenta (dosledno razvijanje teme, nalaženje zanimljivih uglova posmatranja);
  • tonalitet (ličnost eseja, specifičan pečat);
  • fraktali pasusa (svaki pasus je mala drama u okviru velike drame eseja, delić koji odražava celinu);
  • jasnoća (jezik bez slanine, bez masti, mišićav, žilav jezik u kom svaka reč ima veliku vrednost).

Kada tražimo od nekoga da nam na najbrži način bez reči objasni neki pojam, većina ljudi će se opredeliti za pantomimu, uprkos raspoloživim mogućnostima pokazivanja na taj predmet ili davanja tog predmeta. Pantomima je primarna refleksija normalne ljudske tendencije u komunikaciji, koja se naziva reka razmišljanja.

Reke razmišljanja su naše navike, uobičajeni načini obavljanja aktivnosti u životu.

Mijelinizacija je stereotipno razmišljanje.
U pitanju je mijelinizacija, često korišćenje određenih neurona za određene stvari, koja predstavlja neophodan proces u sazrevanju mozga. Mijelini predstavljaju masni zid oko neurona koji omogućava bolje provođenje nervnih impulsa. Mnogo toga u životu radimo po navici, refleksno. Priroda kreativnosti je da izađemo iz reke razmišljanja, uobičajenih rutina i sagledamo stvari na drugačiji način. Mijelinizacija je stereotipno razmišljanje.

Protivotrov za stereotipno razmišljanje je eklektično razmišljanje – neprekidno prikupljanje informacija i njihovo skladištenje jer će se sigurno pojaviti trenutak u kom će nam zatrebati.

Planete konvencije i pisanje manifesta

Planete konvencije su uobičajene tačke gledišta (konvencije) koje se koriste u određenoj kategoriji eseja. Ako je reč o političkim sajtovima, postoje očaj, satirična kritika, cinizam, humor, analiza ili lični ugao, kao planete konvencije u pristupu toj temi.

Pri pisanju eseja treba izmapirati ove konvencije i videti da li među njima postoji neko prazno mesto koje bi naša tačka gledišta mogla da popuni na nesvakidašnji način. Dobar alat za dolaženje do toga je pisanje manifesta određenog bloga, koji služi za diferenciranje bloga.

Svaki sajt ima određeni pristup određenoj temi. Manifest je ideja za koju se borite.

Jutjuberi su majstori formata. Oni najpre odrede temu (npr. kuvanje), zatim organizuju određenu akciju na tu temu (spremanje određenih jela), a zatim ubace faktor iznenađenja u vezi sa zadatom temom.

Ako je tema javni život, a akcija kritika odevanja poznatih ličnosti u Srbiji, šta bi moglo da predstavlja iznenađenje?

Jedno od njih bio bi ugao posmatranja desetogodišnjeg deteta, koji bi mogao da pruži odličnu priliku za kritiku, iz bezazlenog konteksta. Sve su ovo faktori dobrog formata eseja.

Ako želimo da prodamo klasike literature nekom adolescentu polugangsteru iz Bruklina, moramo to uraditi na njemu prilagođen način. Tradicionalan način će ovakvoj ciljnoj grupi biti dosadan i nedelotvoran.

Ako je tema prodaja klasika, akcija objašnjavanje dela klasične literature, odgovarajući način će biti korišćenje popularnog žargonskog jezika i stila koji se koristi u toj sredini. Primer možete pogledati na sajtu Thug Notes (www.wisecrack.co/thugnotes/). Na ovaj način tema je razvijena u formatu prilagođenom ciljnoj grupi i humani cilj je postignut (edukacija nižih i kriminogenih slojeva društva), a sve to uz primenu faktora iznenađenja.

Mentalno mapiranje (Mind Mapping)

Još jedna veoma korisna alatka koju prof. Džamić preporučuje blog piscima je tzv. mentalno mapiranje (Mind Mapping). U pitanju je koncept koji se dosta koristi i za učenje jezika.

U ovom kontekstu predstavlja odličnu alatku organizacije sadržaja, naročito u slučaju puno tema koje treba obraditi, a ne znate odakle da krenete.

Najpre se mapira jedan koncept, koji se razgranava na sve činioce vezane za njega. Zatim se razrađuju različiti uglovi pristupa svakom od tih činilaca. Pri primeni ove alatke izuzetno je bitno ne prestati pre vremena.

Mentalno mapiranje podrazumeva predstavljanje različitih aspekata iste pojave. U pitanju su infografički romani. Nakon mentalnog mapiranja, treba ostaviti infografičku shemu da malo sazri. U pitanju je faza dekantiranjasazrevanja poenti.  Svaki napisani tekst treba ostaviti da odstoji, da bi se nakon određenog perioda videlo da li su postavke i poente iskazane u njemu i dalje aktuelne. Doterivanje teksta posle tog perioda sazrevanja doprinosi izbegavanju i materijalnih grešaka u argumentima, ali i osnaživanju emocionalne snage iskaza.

Kada je u pitanju linija argumenta, postoje tri najčešće arhitekture linije argumenta:

  • najpre se iskaže poenta, koja se naknadno obrazlaže;
  • postepeno se gradi priča izlaganjem argumenata, dok se ne dođe do poente;
  • diskurzivno se priča o različitim aspektima teme, opušteno se šeta kroz argumente, bez logički strukturisane linije, što je ujedno i najčešći tip arhitekture.

Magija naslova

Naslov je velika magija svakog eseja. U velikim medijskim kućama napise ne pišu novinari već stručni pisci naslova. Provokacija je dobar alat pri tom, nešto što će ljude magičnom snagom privući blogu, kao i misterija ili čak poetičnost. Bilo bi dobro da naslov prenosi duh priče, ali ne sasvim očigledno. Treba da bude sažet i pamtljiv, da se lako citira.

Esej se može početi aforizmom, anegdotom, pitanjem ili akcijom.

Početak uvlači čitaoca u priču, te je intriga uvek dobar zalog. Logos doprinosi kredibilitetu (iskustvo pisca bloga u vezi sa temom), kao i činjenice, eksperti, iskustvo i dobar stil.

Činjenica treba da bude interesantna, sočna.

Najteže je izdvojiti se po stilu, a pri tom je i najvažnije. Mišljenje autora, koje predstavlja deo stila, takođe doprinosi izgradnji kredibiliteta. Stil je čovek. Nije ga toliko teško kopirati, ali je jako teško kreirati od samog početka. Postoje određene prečice ili alati za poboljšanje stila, kao što su uloga koju pisac preuzima, te može biti objašnjivač, inspirator, mađioničar ili pobunjenik…

Modalitet pisca

Takođe, bitan je modalitet pisca. O istim stvarima može se pisati na mnogo različitih načina (meki, lirski, tragičarski, anarhični, borbeni stil, psovački, miran ili skroman). Važno je pronaći sopstveni tonalitet. Ako niste sigurni šta ste, probajte da pozajmite glas od nekoga kome se divite. Da je vaš blog superheroj, koji superheroj bi bio? Koje akcije on čini? Šta je njegov neprijatelj? Za šta se bori? Koja su njegova tajna oruđa? Koja bi životinja ovaj blog mogao da bude?

Ritam rečenice je muzika. Svaka umetnost teži stanju muzike. To važi i za pisanje.

Kada pišemo postoji jedan zanimljiv psihološki momenat – da volimo da završimo rečenicu. Neko nam da dva i dva, a mi od toga napravimo pet. To se zove podtekst (subtext), odnosno Kuleševljev efekat. Ljudi prave narative na bazi samo nekoliko čak slučajno poređanih elemenata, npr. gledajući film, odnosno ukoliko gledaju jednu te istu scenu s različitim podtekstima (npr. različita muzika ili različito okruženje), imaće različitu percepciju iste scene.

Uvek treba dopustiti čitaocima da dovrše vašu rečenicu, da nadograde smisao rečenog u svojoj mašti. Pisac samo treba da uputi čitaoca u određenom pravcu, da mu da korisne naznake, a čitalac će sam povezati nagoveštaje i sklopiti sliku. Primer je flash fiction – pisanje priča koje sadrže veoma mali broj reči, a koje imaju ogroman odjek.

U tome se marketing i blog pisanje prepliću. Kopirajteri su majstori flash fiction-a. Moguće je reći mnogo sa malo reči. Samo treba znati koristiti ih na pravi način.

Kompletan video sa predavanja:

Milan Todorović

Milan Todorović

Milan Todorović je SEO stručnjak i vlasnik specijalizovane SEO agencije za računarsko programiranje SeoExpert.rs. Autor je i urednik nekoliko online projekata, a ponosi se turističkim portalom TT Group . Posebno zainteresovan za nadolezeću revoluciju kvantnih računara. Aktivan na Twitteru @Todorovic. Ukoliko imate SEO nedoumicu, na pravom ste mestu za aktuelnu konsultaciju.

1 komentar

Klikni ovde da bi ostavio trag

  • Baš dobar tekst! Preplitanje svih načina komunikacije i prikupljanje informacija kao neophodnost za pisanje dobrog eseja. Lazar je majstor da jednostavno kaže neke složene stvari koje ne bih razumela da ih neko drugi ispriča 🙂
    Pozdrav za Lazara i sjajnu Anu!

Preporuka

Prijavite se na mejling listu


Pratite nas: