Muzika za pisanje

Muzika za čitanje je muzika za uživanje. Bar ako se pod čitanjem ne podrazumeva učenje. Ko uz čitanje voli da sluša muziku, dvostruko uživa.

Ali, kako stoje stvari sa muzikom za pisanje? Da li uopšte neko pišući sluša i muziku? Ako muzika pomaže u procesu pisanja, zašto ne iskoristiti to?

Naravno, koliko ljudi – toliko ćudi. Pisanje je kreativan proces, rad, nekada je vrlo naporno i dugo traje. Nije bitno da li ste student koji juri da do poslednjeg dana za predaju eseja završi seminarski rad ili iskusni copywriter koji svakodnevno mora da stvara tekstove. Možda muzika nekog samo dekocentriše, ali vredi probati, posebno ako znamo da je bila od velike pomoći nekim od najvećih pisaca.

Najpoznatiji pisci imaju svoje tajne rituale i planove rada. Za mnoge od njih je upravo muzika neophodni deo stvaralačkog procesa. Ona je delić slagalice koji nedostaje da atmosfera bude savršena za stvaranje remek-dela.

Haruki Murakami je jedan od njih. Poznat je kao pisac čije knjige uvek imaju soundtrack. Naime, on u svojim delima često navodi nazive pesama, grupa i pevača koje likovi koje stvara slušaju i vole. Neki ljubitelji Murakamijevih romana tvrde da je najbolje njegova dela čitati uz muziku koja se u njima pominje i to baš redom koji je u knjizi dat. Sam Murakami je izjavio da je muzika neophodni deo dana kada piše novi roman.

Čarls Bukovski je napisao na stotine pesama, na stotine kratkih priča i šest romana. Sve u svemu, izdato je preko šezdeset njegovih knjiga. Bio je izuzetno plodan pisac i tvrdio je da mu u pisanju mnogo pomaže alkohol, posebno viski i pivo, ali i slušanje muzike. Naime, izjavio je da piše noću i da sve do zore sluša klasičnu muziku na radiju. I Daglas Adams, autor čuvenog „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, slušao je muziku u toku pisanja. Čak je muzika često uticala na njegov rad, pa je ideje za knjigu dobijao upravo slušajući muziku.

Hanter Tompson je bio američki pisac i novinar, poznat po stvaranju novog stila u žurnalistici, takozvanog „gonzo novinarstva“, koji se bazira na empatiji i uživljavanju novinara u pisanje priče. Voleo je da sluša muziku dok piše, posebno muziku grupe „The Rolling Stones“. Na zidu njegovog studija je pisalo: „bez muzike + loša televizija = loše raspoloženje & nula stranica“. Na muziku je gledao kao na gorivo koje ga pokreće u pisanju, kao na sredstvo za davanje energije.

Zanimljivo je da muziku koriste veliki tržni centri i prodavnice da bi produžile kupovinu mušterija. Marketinške agencije veruju u moć muzike na preferencije potrošača. Dakle, neosporno je da muzika utiče na način na koji razmišljamo i baš zbog toga je zanimljivo shvatiti kako ona utiče na pisanje. Nije teško pomisliti da bi nedostatak muzike u filmovima uticao na način na koji shvatamo emotivne, dramatične i akcione scene.

Dobro odabrana muzika može da utiče na inspiraciju i raspoloženje. Međutim, svako je drugačiji, i baš zato ne mora da znači da će muzika svakome pomoći pri pisanju. Za one koji nisu probali do sada da pišu uz muziku, možda je najbolje da krenu sa slušanjem pesama bez tekstova, muziku sporog tempa ili klasičnu, kako je Bukovski i savetovao.

Instrumentalna muzika nema reči koje bi mogle da dekoncetrišu i možda navedu onog ko piše da zapeva slušajući je ili da razmišlja o tom tekstu umesto o onom koji stvara. Moguće je i da spadate u onu grupu ljudi koja nije ni za ni protiv slušanja muzike tokom pisanja, nego se prosto rukovodi svojim osećanjem i sluša muziku u stvaralačkom procesu samo onda kada oseća potrebu za tim. Najbitnije je shvatiti da muzika ne treba da preovladava nad pisanjem, nego treba da bude samo odgovarajuća pozadina koja pomaže u kreativnom procesu.

Uostalom, jednom je i sam Niče je rekao da bi bez muzike život bio greška. Ko zna?