Kreiranje sadržaja za web sajtove

Ako već smatrate da u tekstu treba da postavljate pitanja svom čitaocu, potrudite se da ih nikada ne bude više od dva u nizu. Čitalac vam ne može odgovoriti kao sagovornik. On je tu da čuje šta vi imate da mu kažete, čemu ćete da ga naučite, kako ćete da ga zabavite. Nije tu da svedoči o vašoj zapitanosti.

Postavljajte samo ona pitanja na koja planirate da date odgovore. Shvatite, nikoga ne zanimaju vaša pitanja, jer ne pružaju nikakvu vrednost. Da se naučni radovi pišu postavljanjem pitanja, već sutra bi svaki vlasnik kućnog ljubimca mogao da objavi jedan na temu veterine. Ljudi će želeti da vas čitaju zbog odgovora.

Stoga, odgovorite na svoja pitanja. Učinite to dok ona još uvek odjekuju u uhu čitaoca. Ako postavite pet pitanja za redom, kako će iko prepoznati na koje od njih odgovarate u nastavku?

Da odgovorimo: nikako!

Postoji tvrđenje da posetilac najpre skenira stranicu, pa ako mu se dopadne ono što vidi, tek tada počinje sa čitanjem. Ovo je samo donekle tačno. Zapravo, čitalac skenira uglavnom onda kada uopšte i ne namerava da čita, a tada ga je teško povratiti čak i najboljim uređenjem teksta.

Vas zanimaju oni koji će vam dati šansu. Oni koje ne morate baš da vučete za rukav.

Umesto skeniranja, mnogo je važnije da obratite pažnju na tekst koji je najuočljiviji. To je uglavnom naslov, prva rečenica, prvi pasus i prvi podnaslov, ili neki interesantan sadržaj sa strane.

Jedino ako vas tekst nije kupio svojim početkom otpočinjete skrolovanje. Ako jeste, ako je prva rečenica bila tako dobra da vas je automatski naterala da pročitate i drugu, a zatim i treću i uvela vas u priču – onda vas je autor teksta kupio. Sada vam može podvaliti i jedan od onih tekstova koje Gugl obožava i koji imaju preko 1800 reči, a koji biste, po pravilu, odbacili upravo zbog obimnosti nakon napornog skrlovanja.

Zato je, uz naslov teksta, njegov uvodni deo najbitniji da biste kupili čitaočevo vreme.

Koliko puta nam se desi da pročitamo tekst od nekoliko hiljada reči, da mu posvetimo više od pola sata našeg vremena, a da to i ne primetimo? Jednostavno, bilo nam je toliko zanimljivo da nismo ni primetili koliko smo se dugo zadržali.

Ne postoji optimalna dužina teksta za web. Postoje samo tekstovi koji pričaju praznu priču (mogu biti predugi i ako imaju samo desetak rečenica) i tekstovi koji predstavljaju kvalitetan web kontent od prve do poslednje reči, koliko god tih reči bilo.

Formula za moćan naslov ipak ne postoji. Nećete verovati koliko praznih priča kola naokolo na tu temu. Pokušali su da je pronađu, a onda se dogodilo nešto što niko nije očekivao. Nije je bilo.

To što svi naslovi liče jedni na druge ne znači da je formula provaljena i da je koriste svi koji su je se dokopali. Zapravo, to znači da ljudi koji ne znaju šta će sa svojim naslovima kopiraju druge naslove. Postoje ljudi koje i dalje možete kupiti na foru i ljudi koji su na „foru“ alergični. Na vama je da odlučite kojima se obraćate i do čijeg vam je vremena stalo.

Znate već da je čitalac na webu nepoverljiv. Njegov najveći strah je da će uzaludno utrošti svoje vreme i za to ga ne možemo kriviti pored toliko bezvrednog sadržaja. Međutim, upravo zato on želi da unapred zna šta može da očekuje.

Zato budite konkretni, iskreni i pošteni prema njemu od početka. Ako ga prvi podnaslov nije prevario, moći će da veruje i sledećem. Zapravo, podnaslove treba koristiti sa ciljem da čitalac uvek može da pretpostavi čemu može da se nada u nastavku teksta.

Na identičan način podnaslove vidi i Gugl.

Iz ovog razloga je jedna od osnovnih postavki SEO strategije smeštanje ključnih reči u podnaslove. Iako Gugl menja važnost faktora kojima određuje vrednost jednog teksta, podnaslovi će uvek ostati bitan signal. Iz prostog razloga što oni i čitaocu daju istu vrednost kao i pretraživaču: pokazuju mu o čemu je reč u tekstu.

Dodatna mogućnost

Osim što će reći Guglu o čemu je reč u tekstu i optimizirati ga za željene ključne reči, a isto takvo obaveštenje pružiti i čitaocu, podnaslovi donose i jednu novu mogućnost. Oni su idealan izdvojeni deo teksta za kupovanje pažnje i poverenja čitaoca.

Dakle, osim što kroz podnaslov saopštavamo o čemu se radi u narednih par pasusa, možemo ih iskoristiti i za stvaranje prisnijeg odnosa sa čitaocem.

Postavite pitanje u jednom od podnaslova. Napravite kvalitetnu šalu. Direktno recite čitaocu da se neće pokajati ako nastavi sa čitanjem teksta. Ovako se razbija zid predrasuda koji počiva na osnovnoj predrasudi da je čitanje neka naporna aktivnost.

Zamislite sledeće. U mirno oktobarsko jutro gospodin P. otvara prozore svoje kuće i priprema drva za ogrev. Dok se hladi prva kafa na njegovom stolu, on lagano ređa sitne cepanice u šporet, izglanca ploču i zapali vatru jučerašnjim novinama. Čuju se i glasovi  komšija. Negde na polovini šoljice već je vreme za krupnije komade drveta. I doručak je skoro gotov. Vreme prolazi lagano dok se novi dan rađa.

Kada je vatra već počela jače da bukti i dok hrana se tiho vari, gospodin P. izlazi iz kuće. Nakon pola sata on se vraća. U jednoj ruci nosi povrće sa pijace, u drugoj flašu vina i svoj omiljeni časopis. Dodaje veliki komad drveta u šporet, toči sebi čašu do polovine i u svojoj udobnoj fotelji okreće svečano prvu stranu omiljenog nedeljnika. Sada, kada je sve oko njega potaman, ništa ga ne može sprečiti da od reči do reči uživa u svom časopisu.

Vidite: gospodin P. je sušta suprotost vašem čitaocu.

Ne krivim vas ako ste preleteli preko prethodna dva pasusa – oni su i pisani za nekoga poput gospodina P.

Ali vi niste gospodin P. kao što nisu ni vaši čitaoci. Oni su sada ispred svog računara ili mobilnog telefona i nemaju  vremena za opisne prideve i slikanje okolnosti koje bliže određuju akciju. Oni žele akciju i tekst treba da predstavlja neku vrste akcije. Stvorite akciju.

Postoji velika sujeta i gotovo neobjašnjiva oholost karakteristična za mlade ljude koja počiva na nerealnom doživljaju vlastite vrednosti. Nekoliko pročitanih knjiga klasika i par ideja za koje veruju da su originalne često navode mlade ljude pune entuzijazma da smatraju da oni prosto i ne mogu da napišu bilo šta što ne bi bilo genijalno.

Rezultat su nesređeni tekstovi bez jasne poente, neobrazložene ideje, projektovanje idealnog čitaoca koji nadopunjuje nedovršene rečenice, gramatički haos, jezički užas, subjektivni ugao posmatranja i tekstovi koji su mahom neupotrebljivi za bilo šta osim razmetanje na pismenim zadacima u školi.

Nasuprot tome, mnogi vrhunski autori tekstova za web nisu strastveni čitaoci i ne smatraju sebe piscima. Oni su kreatori web sadržaja. Pazite se da ne pomislite da je ovo obezvređivanje tog poziva. Oni možda neće biti budući dobitnici Nobelove nagrade za književnost, ali ono što znaju naučili su kroz mnogo truda, rada, vežbe i to što znaju može se upotebiti na vrlo, vrlo moćne načine kada se usmeri ka konkretnom cilju.

Copywriting je zanat koji zahteva u najbolem slučaju 50% talenta i još minimum toliko rada.

Postoji poseban krug pakla za gramatičke naciste, ali postoji i posebna kaljuga u čistilištu za nabeđene gramatičke siledžije. Ne govorimo sada o onima koji stvarno ne znaju koje se reči pišu odvojeno, a koje spojeno i tome slično. Govorimo o naizgled pismenim autorima koji gramatička ograničenja smatraju ograničenjima vlastitih ideja.

A pošto su njihove ideje tako neobuzdane, valjda su u obavezi da ignorišu gramatiku koja je tako „štreberska“.

Ukoliko želite da se bavite pisanjem, nemojte sebe zamišljati kao najuglednijeg hirurga oko kojeg obleće desetoro asistenata, dodaju mu alate i zašivaju tkivo za njim. Uzbudljivo je, ail bolje nemojte.

Svako slovo koje progutate, svaki suvišni razmak koji napravite, uglavnom će umesto vas morati da ispravlja neko drugi (sam klijent ili web urednik) kome to najčešće nije u opisu posla (ima u Srbiji i desetak kompanija koje zapošljavaju lektora) i taj neko neće više želeti da sarađuje sa vama.

Ako smatrate da nema potrebe da tekst pročitate bar još dva puta nakon što ga završite, ako ste toliko sigurni u sebe i toliko iznad tih lektorskih banalnosti, onda verovatno treba da se bavite nekim drugim poslom.